Краљевачка Слога и београдски Партизан у својој вишедеценијској, богатој историји, никада нису укрстили копља борећи се за првенствене бодове јер Краљевчани никада нису били чланови елитног југословенског и српског фудбалског друштва, али ова два клуба вежу бројне, нераскидиве везе и дугогодишњи пријатељски односи.
Тако је после дужег временског периода на Градском стадиону организована ревијална утакмица селекција ветерана Слоге и Партизана чије фудбалско умеће и данас са сетом препричавају старије присталице и краљевачких „белих“ и београдских „црно-белих“.
фото: инфоКВпрес
– Велики број наших играча у својој каријери није имао прилику да игра против Партизана или Црвене Звезде. Зато је дивна ствар што смо кроз рад удружења ветерана у прилици да се дружимо са нашим фудбалским легендама, као и да, у складу са својим могућностима и годинама, одмеримо снаге и на фудбалском терену – рекао је познати фудбалски стручњак Борис Буњак, капитен ветерана Слоге.
фото: инфоКВпрес
Пре почетка утакмице одржан је минут ћутања поводом смрти легендарног Марка Валока, једног од најбољих играча црно-белих свих времена, а потом је Борис Буњак уручио урамљен дрес Слоге са бројем 4 некадашњем првотимцу Партизана, италијанског Асколија и репрезентативцу Југославије Аци Трифуновићу, рођеном Краљевчанину, пониклим и стасалим у белом дресу.
фото: инфоКВпрес
– Ово је мој град, ту сам рођен, ту сам заиграо фудбал и време које сам провео у Слоги је најлепше које сам имао у својој каријери. Увек ми је лепо када сам овде, драго ми је да видим позната лица и што ме моји Краљевчани нису заборавили – емотивно је поручио Трифуновић. – Истовремено, жао ми је што је Слога на веома ниским фудбалским гранама, али верујем да ће доћи боље време. Овај град и клуб заслужују највиши ранг нашег фудбала.
фото: инфоКВпрес
Много дилеме око коначног исхода утакмице није било, Партизан је славио са убедљивих 4:0 (3:0), а у листу стрелаца уписали су се Жељко Радојичић два пута, Војимир Синђић и Габријел Радојичић. А, након последњег судијског звиждука, уследило је неизоставно „треће полувреме“, па је евоцирање успомена и дружење потрајало до касних вечерњих сати.