Прве борачке Споменице које се у Србији додељују после осам деценија као знак поштовања и захвалности државе храбрим борцима који су деведесетих година прошлог века у ратовима на простору бивше Југославије бранили своју отаџбину и народ, свечано су уручене у Краљеву, Срђану и Бобану Милићу, браћи близанцима погинулим на Косову и Метохији 1999. године током НАТО агресије.
фото: инфоКВпрес
Дан уочи Видовдана, великог српског празника, њиховој поносној мајци Нади Милић која данас живи у граду на Ибру, Споменице су уручили потпредеседник Владе Србије и министар одбране Милош Вучевић и Никола Селаковић, министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања.
фото: инфоКВпрес
– Зашто Милићи нису могли да се измакну судбини као што је река Ситница из њихове постојбине Вучитрна мога да се измигољи из старог каменог моста Војиновића из 14. века? Зар нису и они могли да промене ток историје, као што је Ситница променила свој ток? И шта после свега, после овакве жртве? Шта држава Србија може и шта има обавезу да учини за ову мајку Југовића 20. века? Ипак може! Ако може мајка Нада, може свако од нас. Синови су страдали бранећи отаџбину према којој су гајили неизмерну љубав, верујући да за њу вреди дати и живот. Постојала је љубав, постојала је вера, ево је данас међу нама стоји нада – рекао је, поред осталог, министар Селаковић обраћајући се присутнима.
фото: инфоКВпрес
– Може Србија да памти и да се сећа. Може Србија да каже да су јој и Срђан и Бобан и њихов старији брат Горан, браћа. Може Србија о својој браћи да прича, јер само држава која се сећа својих јунака, само Србија која памти своје хероје и мученике јесте Србија која има будућност. Нису могли Милићи да измене ток своје судбине, нису могли Милићи да на неком туђем огњишту граде свој дом, нису могли Милићи да више воле своју отаџбину, нису могли да дају већу жртву за њену слободу него што јесу. Зато је дужност свакога од нас да памтимо и да будемо вечно захвални. Баш као што на овим Споменицама пише – „Захвала отаџбина“.
фото: инфоКВпрес
Свечаној академији у Сали краљевачке Градске скупштине присуствовали су и градоначелник града на Ибру др Предраг Терзић, представници војске, полиције, ратни ветерани, чланови породица храбрих бораца и бројни гости.
– Породица Милић живела је свој живот утемљен у нашој вери и Господу и спасу нашем Исусу Христу. Живот испуњен љубављу према породици, ближњима, своме народу и отаџбини и свима другим људима. И, као што Исуса није мимоишла чаша страдања, тако није ни Милиће. Као што је он својим страдањем, љубављу и вером победио смрт, тако су и они заблистали у вечности и стоје у небеском строју Србије као наши молитвеници пред Богом – нагласио је потпредеседник Владе и министар одбране Милош Вучевић.
фото: инфоКВпрес
– Њихову љубав и жртву никада не смемо да заборавимо. Љубав брата за братом, љубав оца и мајке према синовима својим и љубав према отаџбини. Зато нека се пише историја, нека уђе у уџбенике и нека се зна да ова земља има анђеле на небу, хероје, соколове, мученике и страдалнике, синове Србије који својом невином крвљу преузеше и наше грехове, зарад наше слободе и слободне мајке Србије!
Нада Милић и њен, сада покојни супруг Драгољуб, подсећамо, те ратне 1999. године за само десетак априлских дана остали су без својих близанаца, Срђана и Бобана, двадесетшестогодишњих официра тадашње Војске Југославије (ВЈ), који су часно дали своје животе бранећи отаџбину од НАТО агресора и терориста ОВК.
фото: инфоКВпрес
У пролеће 1999. Срђан, потпоручник ВЈ, настрадао је од нагазне мине недалеко од Србице на Космету. С тешким повредама најпре је пребачен у болницу у Косовској Митровици, а потом и на београдску ВМА, где је 4. априла и преминуо. Његов близанац Бобан, поручник ВЈ, који се упркос трагичном губитку брата ипак вратио у своју ратну јединицу на Космету, само десет дана касније погинуо је у месту Волујак код Ђаковице када су две НАТО ракете погодиле оклопно возило у којем се налазио.
– Важно је да се говори, да се прича, да се пише, да се не забораве та деца, не само моји синови, него сви наши хероји који су часно бранили своју земљу, своју дедовину, своја огњишта, свој род и народ. Дошло је време да се исправе грешке из прошлости и желим да се захвалим свима који су Срђана и Бобана одликовали Споменицом и уткали их у вечност – скромно је, као и увек, рекла мајка Нада Милић примајући Споменице својих синова.
По окончању НАТО агресије, Милићи су се из Приштине, са најстаријим сином Гораном преселили у Краљево. Ту је, у пролеће 2000., од неизмерне туге за трагично настрадалом браћом – преминуо и Горан. Сахрањен је у истој гробници крај Срђана и Бобана на новом краљевачком гробљу. Десет година касније, у царству небеском придружио им се и отац Драгољуб.
– Жао ми је што ове Споменице није доживео да види мој покојни супруг – емотивно је додала мајка Нада. – Било би му пуно његово болом и тугом измучено срце.
Близанци Срђан и Бобан Милић завршили су Војну гимназију у Београду. Бобан је потом дипломирао на Војној академији и стекао чин поручника, док је Срђан са академије отишао на дообуку за артиљерца, догуравши до чина потпоручника. Обојица су потом добила војну службу на Космету – Срђан у тадашњој 125. бригади Копнене војске у Косовској Митровици, а Бобан у 52. батаљону војне полиције у Приштини. Били су и узорни спортисти, па су за време школовања освајали трофеје у атлетским дисциплинама. Најстарији брат Горан завршио је Економски факултет у Нишу и био је запослен у Царинарници у Краљеву.
Пре осам година, тадашњи председник Републике Србије Томислав Николић одликовао је Наду Милић високим државним одликовањем – Сретењским орденом првог степена. Потом је у Косовској Митровици постављена спомен-плоча у знак сећања на погинуле Срђана и Бобана који су, пре пар месеци, добилили и улицу у новоизграђеном стамбеном блоку насељу Рибница.